Tužna priča o jednom starcu i mobitelu.

I kamen bi zaplakao

I kamen bi zaplakao

I kamen bi zaplakao.

Pročitao sam jednu priču koja me stvarno pogodila.

Priča je o jednom starom čovjeku koji je došao majstoru da popravi mobitel.

Majstor je otvorio aparat i počeo da traži kvar.

Djed je u međuvremenu sjedio, a na licu mu se jasno moglo vidjeti nestrpljenje pomiješano sa strahom.

Ruke su mu drhtale, a oči zurile u mobitel u majstorovim rukama.

Majstor je podigao pogled i rekao mu da je mobitel ispravan.

Dedo je zaplakao i drhtavim glasom progovorio- Pa zašto me onda djeca ne zovu.

Tu je priči kraj.

Međutim ova priča još uvijek nije završena.

Razmisli malo dragi moj čitaoče. Možda u ovom trenutku tvoj otac ili majka plače zato što joj je telefon ispravan.

Znam! Opravdanje je da te je život natjerao pa nemaš vremena ni za sebe. Ja ti vjerujem.

Ali dali si ubijedio sebe.

Život je bio teži kada su te te stare, drhtave ruke podizale dok si padao. Kada su ti davale hljeba iako su i same bile gladne.

Ne. Nije te život natjerao nego si natjerujemo sam sebe,

Akada  dođe vijest…

Kada više ne bude bitno dali je mobitel ispravan ili nije.

Tada ćeš zaplakati kao mala beba.

Ali tada će biti kasno jer uplakane oči koje su ostale željne svoje djece su zauvijek zatvorene.

(Kucni-ljekar.com)